"Subotičane unesrećuju cinici pitanjem da li je Subotica selo ili grad, a da ni jedni ni drugi ne osećaju kako se baš u tom pitanju krije jedna od najlepših tajni ovog ljudskog naselja."
Početni citat je otvarajuća rečenica iz knjige "subotičke senke" autora Boška Krstića objavljene 1994. godine u izdanju NIP "Subotičke Novine". Verujem da rečenica implicira neke teme, bar kroz metaforu, i dan danas sa skoro dve decenije u pauzi.
U koju letargiju smo mi "najbliži Evropi od svih srpskih gradova" zapali kad nije teško čitajući knjigu pomenutog autora steći iskren utisak da je u ovom gradu više života bilo u nekom prošlom vremenu? Ili možda nije...
2. aprila 1974. godine u Subotici je sa ulica nestao tramvaj. Odgovora na pitanje "zašto?" je bilo mnogo - i tada i sad. Ali odgovor koji je pobedio vreme i postavio nešto više od samog obrazlaganja ovog nepopularnog datuma u istoriji Subotice je:
"ima vremena kada ljudi nisu dorasli ni onom što već imaju, a kamoli izgradnji nečeg novog." Svaki put kada żelimo da kritikujemo nešto što nam se ne dopada uvek polazimo od toga da su nam drugi krivi. Ja sam jako malo ljudi sreo koji počnu da govore od sopstvene odgovornosti.
Šta grad našeg geo-političkog položaja može da bude? Kakvu viziju mi sami nudimo našem gradu, sebi, sadašnjosti za bolju budućnost? Zašto tu viziju uporno očekujemo od onih koje biramo kada prava moć leži u akciji svakog pojedinca? I koliko smo spremni da tolerišemo odsustvo vizije, liderstva, ciljeva i načina kako možemo da budemo deo vremena koje piše drugačiju istoriju?
Onako kako smo izgubili tramvaj te '74, izgubili smo i pozorište i Palić pa i mnoge dobre ljude koji su trendom odlaska koji vlada u Srbiji, sreću potražili na nekim drugim prostorima. A šta su dobici? Je li dobitak industrijska zona u Malom Bajmoku u kojoj radi par hiljada ljudi? Ili je dobitak prazan korzo sa još po kojom bankom? Da li smo za to svaki dan ustajali iz kreveta i je li to rezultat svih nas?
Mislim da baš zbog političkih kompromisa oko suštine, odsustva jakog liderstva i hrabrosti mi danas vozimo Ferari 30 na sat. U poredjenju sa drugim opštinama u Srbiji mi imamo puno toga oko sebe. Nesredjenog, nesloženog, nestavljenog u funkciju, bez stvaranja vrednosti - ali imamo nešto.
Možemo bitke da gubimo ili dobijamo ali jedino što nikad nismo uspeli da pobedimo jeste sebe i vreme. Za pobedu vremena neophodno je da prvo pobedimo sami sebe u nasim utakmicama koje igramo svakog dana, čak i nesvesno ali igramo. Samo onda će naša dela moći da pobede vreme i umesto Krstićevih senki možda će za 50 godina neki novi klinci čitati "Subotička svetla i sjaj".
Za ljubav, za ideju lepote, za mladost, za akciju, za zajedništvo, za selo i za grad i za sve dobre ljude.. samo tako mozemo da činimo prave stvari.
No comments:
Post a Comment